Oproštaj velikog Kirila Lazarova: Odlazim ponosno, uzdignute glave, znajući za kakve sam institucije igrao

Kad-tad morao je doći i taj dan. Još dve utakmice i kraj. Makedonski umetnik Kiril Lazarov je u emotivnom oproštajnom pismu potvrdio da se završava karijera jednog od najvećih rukometaša svih vremena.

Legendarni makedonski bombarder i najbolji strelac EHF Lige šampiona će u sredu protiv Tuluza, pred domaćom publikom u dresu Nanta, reći poslednje zbogom rukometu.

Gazda Kire, strašni levoruki šuter, postigao je preko 500 golova za Makedoniju samo na velikim takmičenjima, stekao je status ikone u državi, ali i u klubovima u kojima je nastupao. Gde god da je igrao – a branio je boje Barselone, Vesprema, Zagreba, Siudad Reala, Nanta – bio je strah i trepet. Pomerao je granice, postavljao rekorde… Odlazi ponosno, kao jedan od najvećih u istoriji ovog sporta.

“Poštovani,

Moje dugo i prelepo putovanje došlo je do samog kraja.

Odluku je bilo teško doneti, međutim, bila je očekivana. Teška, zato što volim ono što radim, srcem, sa mnogo strasti i entuzijazma. U mojim godinama nije nimalo lako da igraš na visokom nivou u klubu sa velikim ambicijama i očekivanjima, i u ligi čija reprezentacija već dve decenije dominira u svetu rukometa. Nisam želeo da ovu odluku saopštim prerano, iako sam znao da je kraj, da je poslednja sezona. Želeo sam da budem profesionalan i motivisan do samog kraja, kao što sam bio tokom čitave moje karijere. Kada nešto radiš sa puno ljubavi, možeš da pomeraš granice. Odlazim ponosno, uzdignute glave, znajući da sam igrao za klubove institucije kakve su Zagreb, Vesprem, Siudad Real, Barselona, Nant.

U klubovima, gradovima i državama ostajao sam minimum po pet godina, što je meni bio dokaz obostranog poverenja i poštovanja sa ljudima sa kojima sam sarađivao. To poverenje se sticalo sa mnogo truda, posvećenosti i konstantnosti. Posebno ponosnim me čini to što nisam zatvorio vrata u takvim institucijama. Počevši od svog matičnog kluba Ovče Polje, preko Boreca i Pelistera, polako, pravilnim odlukama i stojeći čvrsto na zemlji, bez ikakvih iluzija, zakoračio sam ka Evropi. Mnogo titula, mnogo uspeha, ali i razočaranja, uspona i padova, situacija u kojima je delovalo kao da nema izlaza, ali sa puno vere i posvećenosti uspevao sam da ostanem na nogama i produžim dalje.

Posebno mi je drago što sam pored obaveza u ovim rukometnim sredinama, pronalazio vremena, želju i strast da budem u službi nacionalnog tima 25 godina na 12 velikih takmičenja sa jednom malom zemljom, uvek autsajderom u odnosu na velike, ali uvek sa velikom verom da David može protiv Golijata. Igra i u petoj deceniji za svoju zemlju, davala mi je za pravo da svakog pogledam u oči, čak i nekada kada nisam ispunio nečija očekivanja. Želim da se javno zahvalim mojoj porodici na podršci koju sam imao svih ovih godina. Zahvalnost i svim mojim bliskim ljudima, koji nisu mnogobrojni, ali nisu ni malobrojni. Sami će se prepoznati u ovim rečenicama. Zahvalnost i svim navijačima koje sam imao u velikom broju tokom čitave karijere, koji su znali da prepoznaju teške situacije i davali podršku kada je najpotrebnije da se radujemo ili nakon bolnih poraza posle kojih smo izlazili jači.

Završetak igračke karijere je samo jedan kratak oproštaj od rukometa. Moj novi izazov je trenerski poziv i verujem da ćemo se i tu zajedno radovati, tugovati i postavljati nove granice. Moj moto koji će me voditi biće – uvek na pobedu”, napisao je Kiril Lazarov u oproštajnom pismu.